Alo? Reci što ti treba!

– “Hitno je, moram da ti saopštim ovo, ostavi sve što radiš. Prestani da činiš to što radiš – da radiš, da igraš igricu, da drkaš kurac… Ostavi sve i posveti mi svu pažnju ovog svijeta pošto moramo da razgovaramo. Ne u vrijeme kad ti budeš mogao, nego baš sad!”

– “Dobro. Što treba?”

– “Kako si?”

– “Dobro. Što je trebalo?”

– “Pada li kiša?”

– “Ne.”

– “Pa ni meni se ne čini da pada”

– “Normalno kad si sto metara odavde”

– “Sto metara, kažeš? Ja sam baš mislio da je oko 120?”

– “Dobro, sto dvades. Što treba?”

– “Možda je i stotinu, bogami si u pravu ti…”

– “ŠTO TI TREBA?”

– “Ništa, no da vidim što radiš…”

Ovo je transkript stvarnog razgovora, osim prve linije dijaloga. Činjenica da zovete nekoga telefonom podrazumijeva tu prvu liniju. Samo licemjerna seljačina može da misli da to što on čuje “tuuuuuuuu tuuuuuu” kad okreće nečiji broj ne znači da to što je odlučio da nekoga zove ne znači “Hitno je, moram da ti saopštim ovo, ostavi sve što radiš!”.

Nemam ništa protiv da mi neko bane na vrata nepozvan i traži da mu poguram kola ili pozajmim šolju šećera. Ako ti nešto treba, možeš da mi zvoniš na vrata ili da me zoveš u tri ujutro. Ključna riječ je “treba“. Nažalost, za određene ljude potreba nije uslov da bi zvali nekoga telefonom. Njima je zvanje telefonom razonoda. Ruča, opere ruke, posere se, skuva kafu, uzme telefon i redom zove. Bez potrebe, bez razloga – samo da ugasi sopstvenu dosadu narušavanjem vremena drugih ljudi.

Vrijeme i prostor su isti kurac. Iz nekog neobjašnjivog razloga, ipak, normalno je da ti smetaju nezvani gosti koji ti narušavaju prostor, ali je nenormalno da se buniš kad ti neko narušava vrijeme zovući te telefonom bez razloga. Nije prihvatljivo da ti neko bane u kancelariju i dok radiš počne da te smara sa pričom kako mu komšinica trese ćilim preko balkona, ali je sasvim normalno da te zovne telefonom i naruši ti isto to vrijeme, u istom tom prostoru, samo zato što je njemu dosadno i odlučio je da mu baš ti budeš osmosmjerka u tom trenutku. Onaj ko je pozvan ne bira vrijeme kad će biti pozvan i uglavnom je zatečen pozivom. Zvanje telefonom kad ti ništa ne treba je drsko, nekulturno i uvredljivo. 

Evo male liste pravila koju pod hitno treba uvesti u bon-ton :

1. Ja nisam niti želim da budem ukrštenica. Ako ti je dosadno, ne uvlači ljude u svoju razonodu.
2. Ja nisam niti želim da budem Branko Micev. Ako možeš da saznaš nešto bez uplitanja u bilo kakvu ličnu priču – saznaj. “Pada li kiša”, “Je li vruće”… Pogledaj weather channel ili sačekaj vijesti.
3. Ako te interesuju generalne stvari o nekome – je li osjetio zemljotres, ima li nešto novo… Otvori njegov fejsbuk profil ili tviter. Ono što neko želi da podijeli sa javnošću već je vjerovatno tamo.
4. Ako te interesuju specifične stvari o nekome koje nisu vremenski kritične, pošalji poruku ili, još bolje, e-mail. Taj neko ima zabilježeno pitanje, može da spremi odgovor, da istraži stvari u koje nije siguran i, što je najvažnije – može da odgovori u svoje vrijeme, a ne u tvoje vrijeme.
5. Ako je ključno da ti neko odgovori istog trenutka ili je ključno da do njega baš u tom trenutku dođe informacija – zovi ga ili dođi kod njega. Treba ti pomoć u ovom trenutku, želiš da razjasniš nešto hitno – samo naprijed. Preskoči svo sranje iz prve četiti stavke i kaži šta ti treba, pošto vjerovatno nekoga uznemiravaš i/ili prekidaš u nečemu.

Što ako neko nije komforan u kucanju poruka/gledanju fejsbuk statusa/gledanju vijesti? Taj neko treba da pita za dozvolu svakoga koga želi da uznemirava na drugi način. Ako neko nije komforan u korištenju jezika, nego želi da komunicira mirisanjem šupkova, slobodno može to da radi – ako ima dozvolu onoga čiji šupak želi da pomiriše. U suprotnom – sopstvenu zaostalost ne smije da zloupotrebljava. Moj savjet je da dozvolu za uznemiravanje telefonom date onome koga biste pustili i da vam bane na vrata i pomiriše šupak. Ionako civilizacijske razlike između mirisanja šupka i raspravljanja o tome što radi Miloš Bojanić na Farmi nema.

Apsolutno je prihvatljiva norma da se grupni Skajp pozivi ugovaraju mejlom ili porukama. Ljudi imaju vrijeme u kojima im je komforno da pričaju, imaju obaveze, nije svako dostupan odmah, niti se svakome odmah priča. Nekom magijom, kad se broj članova te grupe spusti na dva – sva ta opažanja nestaju. Trenutak u kome zoveš nekoga telefonom je trenutak u kome mu kažeš “ostavi sve što radiš i slušaj mene”. Nemam ništa protiv tvoje procjene, ali bi ti bolje bilo da je to što imaš da kažeš važnije od ovoga što si prekinuo, ili da ti makar nešto treba, jer je u suprotnom pritisak na crvenu slušalicu startni signal da ti se sočno najebem majke.

– “Što radiš?”
– “Ništa”
– … (duga pauza) “A što radiš… još?”

Telefon je gadan i neprirodan način komunikacije, koji je dugo vremena bio nužno zlo – zloupotreba urgentnosti poruke “ostavi sve i odgovori mi odmah” bila je prihvatljiva zbog toga što nije postojao način za komuniciranje u kome je drugoj strani ostavljeno da procijeni važnost poruke i odgovori što prije, u skladu sa tom procjenom. Danas smo kao civilizacija prerasli ta ograničenja. Na putu od mirisanja šupka da bi saznao šta sam jeo do traženja istog saznanja na instagramu, zvanje telefonom je na sredini.